Igor
Jasna se probudila zbog glasnih zvukova njene zaposlene obitelji. Sestra Lena uletjela je u sobu. „Ustani! Majka je pripremila doručak!“
Marko je već sjedio za kuhinjskim stolom završavajući doručak. Majka je odjurila obaviti poslove oko Marka i Lene. „Morat ću vas odvesti na autobusnu stanicu, ili ćete zakasniti!“, rekla je majka.
Jasna je zijevala. „Mama, mogu li doručkvati kada se vratimo?“
„Možeš, Jasna, ali bi mi bilo lakše da si se spremila kao Lena.“
Jasna se vratila u sobu na oblačenje. Odvezivala je vezice na cipelama. Mučila se i mučila.
„Požuri, Jasna! Nećemo valjda zakasniti zbog tebe!?“, povikala je Lena.
Majka je stajala na vratima. „Moraš naučiti razvezati cipele prije nego što ih obuješ. Prevelika si da bi ti netko pomaže. Sada samo navuci papuče pa krećemo.“
Jasna je pogledala pod krevet kako bi pronašla papuče. „Nitko ovdje nema vremena za mene“, pomislila je.
Svakog dana majka je jurila po kući dok ne isprati Lenu i Marka u školu. Prvo bi ispratila oca na posao. Kada su svi otišli, provodila je dan u čišćenju kuće, u kuhanju, kupovini, a svo to vrijeme Jasna se morala igrati sama. Ponekad bi samo slijedila majku u njenim poslovima.
„Dođi, Jasna!“, pozvao ju je Marko.
Dok su žurili u auto, Jasna se iza njih vukla. Majka je otvorila vrata, i kako je koje dijete ubacivala u auto, vikala je „Iš“. Zatim je odjurila niz ulicu.
Kad su se vratili kući, majka je započela prati posuđe od doručka, dok je Jasna jela svoju zobene pahuljice. Nakon što je pojela, upitala je majku: „Šta ću sada raditi?“
„Možeš skupiti i spremiti svoju odjeću i igračke po svojoj sobi.“
„Nisam na to mislila. Mislim – kako ću se igrati?“
„O, draga moja! Ti bi se radije igrala? A ja danas imam toliko posla. Moram oprati odjeću, s tatom dolazi danas jedan čovjek kod nas na ručak, a još moram još obaviti i kupovinu.“
Izgledalo je kao da će Jasna zaplakati. Vratila se u svoju sobu. Sjela je na mali stol i pogledala svoju kutiju za lutke. Ubrzo u sobu je došla majka po rublje za pranje.
„Osjećaš se loše?“, upitala ju je majka.
„Da.“ Jasna je spustila pogled prema papučama na podu.
Majka je dodirnula Jasnino čelo. „Nisi vruća. Gdje te boli?“
„Pretpostavljam… ovaj… mislim da je to zato što nitko nema vremena za mene.“
Majka je izgledala malo ljutita. „Pođi sa mnom i pomozi mi u pranju rublja!“, rekla je majka.
Otpratila je majku do prizemlja. „Mogla bi mi pričati neku priču dok radiš“, predložila je Jasna.
Majka je ugurala rublje u perilicu. “Žao mi je, neću moći sve dok ne završim“, rekla joj je majka. „Zanima li te neka posebna priča?“
„Tata je rekao da je Isus pričao parab… par… Ne znam kako se zovu…“ Majka se nasmiješila.
„Parabole ili usporedbe.“
„Tako je! Jesu li to priče?“
„Vrsta priče. Isus je želio ljudima objasniti važne stvari, i tako svima nama pomoći prebroditi probleme s kojima se susrećemo.“
„Dobro, možda bi ti mogla ispričati jednu usporedbu? Ali prvo da te pitam – da li je Isusova majka prala rublje?“
Majka je izgledala odsutno. „Da, Jasna, naravno. Sve su majke uvijek morale prati rublje.“
„A da li je imala sušilicu za rublje?“
„Ne. Mislim da je ona raširila rublje negde na grmlje ili zelenu, svježu mirisnu travu.“
„Zar to nije zanimljivo? Voljela bi kada bi i mi tako radili.“
Majka je zatvorila poklopac perilice i onda uhvatila Jasnu za ruku. „Hajdemo gore, ispričat ću ti jednu usporedbu o obitelji koju poznajem.“
U dnevnom boravku majka je sjela na kauč, a Jasna se privila uz nju. Majka je naslonila glavu na kauč.
„Bila jednom…“, počela je majka priču na svoj uobičajeni način, „jedna peteročlana obitelj: majka, otac, dvije sestre i brat.“
Jasna je podigla oči. „Znam da je to istinita priča.“
Majka je kimnula glavom.
„Ta obitelj je bila uvijek vrlo zaposlena. Otac je radio po cijeli dan kako bi zaradio novac i kupio stvari koje su bile potrebne. Majka je cijeli dan radila kako bi svima u obitelji bilo ugodno. Starija djeca, djevojčica i dječak, išli su u školu i obavljali mnogo poslova po kući. Ali najmlađa djevojčica je bila nekako zaboravljena. Nije bilo nikoga da se s njom igra. Preostalo joj je cijeli dan hodati za majkom ili se igrati sama sa sobom.“
Jasna se još bliže privila uz majku.
„Vidiš, svi članovi obitelji su voljeli su najmlađu djevojčicu, ali su oni bili tako zauzeti svojim poslovima da su je nenamjerno zaboravljali. Govorili su joj kako je dovoljno velika da nešto sama radi, a ona je tek trebala učiti biti velika i kako raditi razne poslove.“
Jasna je pogledala majku: „A njen brat je vikao na nju da se žuri. Ona nije mogla niti cipele odvezati…“, Jasna je pomogla u pričanju priče.
„Točno. To je kraj ove priče, premda ona nije sasvim gotova.“
Majka je uklonila pramen s Jasninog čela.
„Znaš, usporedbe služe da bi nam pomogle na najbolji način napraviti poslove. Dakle, jednog dana ova djevojčica i njena majka su razgovarale. I, da znaš, one su otkrile kako postoje dvije strane svake priče.“
„Stvarno? Koja je druga strana?“
„Ponekad, kada smo se osjećali napušteno, činili smo nešto loše. Ili ako nismo mogli odvezati cipele, neko drugi je to morao učiniti. Ali tada netko na nas vikao, pa su nas svi primjetili.“
Jasna je postala nemirna.
„Ponekad smo spavali tako dugo dok se netko nije naljutio na nas. U tom slučaju smo opet mi bili u centru pažnje.“
„Ali možda se mala djevojčica nije mogla probuditi.“
Majka ju je čvrsto zagrlila. „Možda nije ni pokušala. Možda cijela obitelj nije niti pokušavala. A možda bi kraj ove priče trebao biti kako su i majka i djevojčica morale da pokušati.“
„Kako?“, upitala je Jasna.
„Prvo ćemo naučiti kako odvezati tvoje cipele. Onda ćemo donijeti odluku kako ćeš mi biti pomoćnica.“
„Misliš, ja bih mogla kuhati, prati i raditi sve drugo?“
Majka se nasmiješila. „Da, i sve drugo!“
Prvo su otišle u Jasninu i Leninu sobu. Majka joj je pokazala kako odvezati cipele. Taj posao je naučila za samo nekoliko minuta. „Mislim kako to do sada nisam ni pokušavala“, priznala je.
„A sada, zar ne bi bilo lijepo urediti tvoju razbacanu sobu?“, predložila je majka.
„Pa i Lena je sa mnom razbacivala!“, rekla je Jasna. Majka je zavrtjela glavom. „Ne brini ti za Lenu. Kad ona dođe kući, ja ću već naći neki posao za nju. Hajdemo pospremiti sobu.“
Jasna ja pokupila svoje igračke i neke Lenine stvari. Majka je pospremila krevet, a Jasna namjestila prekrivač.
Cijeli dan su radile zajedno. Jasna je čistila prašinu s nameštaja. Pomagala je u pravljenju kolača. Majka joj je čak dopustila razbiti jaja za kolač. Činilo joj se kako je dan proletio, a one su već bile na putu dovesti Marka i Lenu.
Jasna je sjedila pokraj majke u autu. „Hoćemo li im ispričati našu parabolu?“
Majka je vozila i neko vreme šutila. „Hoćeš li im ispričati našu priču?“, upitala je ponovo.
„Ne još. Možda bi trebali prepustiti našim djelima ispričati priču.“
„Ali, mama, hoćeš li imati vremena ispričati mi još poneku priču?“
Majka ju je pogladila po koljenu dok je vozila i gledala cestu. „Mnogo puta, draga moja. I znaš, ja volim priče isto koliko i ti. To je lijep način za naučiti mnogo toga.“
Jasna nije baš bila sasvim sigurna što to znači, ali se stisnula uz majku i osjećala se presretno.
Izvor: Mary Branch
