Igor
Janko je gledao razbacane igračke po sobi.
„Skupi ih!“, rekla mu je majka. „Tata ti je napravio kutiju za igračke, pa ih možeš držati u njoj, a ne tako razbacane po podu.
Janko je podigao kamiončić i spustio ga u veliku kutiju. Tada je podigao neku knjigu. Tako je oko kutije uspješno obavio zadatak koji mu je majka dala. Ali čekale su ga druge stvari po sobi.
„Umoran sam!“, jaukao je. Majka je stajala na vratima njegove sobe. „Ne možeš biti umoran. Tek si počeo sa čišćenjem.“
Janko se spustio na tepih. Duboko je uzdahnuo. „Previše je to za jednog tako malog dječaka kao što sam ja.“
Zatim je pogledao majku u nadi kako će se sažaliti na njega. Ona se samo okrenula i otišla u kuhinju.
Janko je podigao jednu slikovnicu. U njoj su bile prekrasne slike ptica, cvijeća i malih životinja. Dugo je gledao te krasne slike.
„Janko!!!“
Janku je slikovnica ispala iz ruku. Majka je stajala nad njim, oči su joj bile ljutite.
„Ako ne pospremiš sve stvari prije nego što tata dođe kući, neću te moći voditi sutra u park!“, zaprijetila je.
Majka je bila ozbiljna. Dobro je poznavao njenu boju glasa. Vrtio se puzeći po sobi. Teškog li posla! Igračke su bile razbacane u svakom kutu sobe.
Radio je sve dok nije čuo brujanje tatinog auta. Sve je pospremio trenutak prije nego što je tata otvorio vrata.
Otac je ušao u sobu. „O, dragi moj, pa sve izgleda čisto. Janko, sviđa li ti se ova nova kutija za igračke?“, upitao je otac.
„Pa“, odgovorio je Janko, „sviđa mi se, ali…“
Jankova majka je ušla u sobu. „Sviđa mu se kutija, ali mu se ne sviđa kad svoju neurednu sobu treba dovesti u red.“
Otac se rastužio. „Mislim kako je lakše razbacati stvari po sobi nego ih skupiti i pospremati sobu.“
Tada su njegovi roditelji jedno drugome uputili poseban tajanstven pogled. Majka se nasmiješila. „Ja mislim da je on već pomalo umoran. Trebao bi danas ranije otići u krevet.“
Janko je brzo skočio na noge. „Nisam više umoran!“
Nakon toga majka je vidjela kako skuplja ostale igračke u kutiju.
Jedne večeri majka ga je zamolila da joj pomogne u čišćenju stola. Pokupio je pribor za jelo i odnio ga u kuhinju. Odnio je i jedan tanjur.
„Ja sam umoran“, rekao je i sjeo na stolicu kraj stola.
Majka ga je pogledala. Zatim je stavila ruku na njegovo čelo. „Ne osjećaš se dobro?“
Janko je odgurnuo majčinu ruku s čela. Majka se očito zabavljala.
„Nisi ti umoran“, rekla je majka. „Ti si jednostavno lijen.“
Janku se ovo nije svidjelo. On je stvarno mislio kako je umoran.
Sljedećeg dana otac ga je zamolio da mu pomogne u dvorištu iza kuće.
Dok je otac kosio travnjak, Janko je trebao sakupljati svježu mirisnu travu. Nakon vrlo kratkog vremena sjeo je u hladovinu breskvinog stabla. Prislonio je glavu na drvo i izgledao vrlo umoran.
Otac se nasmiješio i nastavio kositi travu. Janko je ubrzo ugledao jednu neobičnu stvar. Dva puža puzala su s jedne strane stabla. Jedan je bio veći od drugog. Želio je znati da li je veći puž otac ili majka onom manjem.
„Dođi vidjeti puževe!“, pozvao je oca.
Zajedno su gledali. Puževi su isturili glave iz kućica na leđima i vrlo su se sporo kretali po kori drveta.
„Oni ne mogu brže puzati“, rekao je Janko.
„Točno. Nose težak teret. Moraju s njim putovati cijeli život u potrazi za hranom.“
„Zar ne mogu ići niti malo brže?“, upitao je Janko.
„Ne“, odgovorio je otac, „dok traže hranu, oni moraju nositti svoje kućice na leđima.“
„Čak i njihove bebe to moraju?!“
„Očevo lice je bilo vrlo ozbiljno. „Čak i njihove bebe.“
Janko je malo razmišljao. Ova mala stvorenja radila su vrlo naporno. Sve što je Janko trebao raditi bilo je nekoliko malih poslova, a on sebi nije mogao niti pripremiti doručak.
Potrčao je do mjesta gde je maloprije ostavio grablje. „Nisam više umoran!“, povikao je ocu.
Od tog dana, kada god bi se počeo osjećati umorno, ili mu se činilo kako je umoran, sjetio bi se teškog posla koji su morali obavljati oni mali puževi.
Izvor: Mary Branch
